Edukativne igre – najbolja stvar koja se desila obrazovanju

Znam da su i vama osećanja pomešana kad čujete reč „igra“. Polovina pamti dosadne kvizove iz učionice ili sa seminara i to ne smatra igrom, polovina misli da je to gubljenje vremena i radije bi „nešto ozbiljnije“ kad već mora da se uči. Vremena nikad nema dovoljno, program je uvek preobiman, a motivacija sve ređa. Opet, mi smo usred vrelog letnjeg dana ceo jedan dan proveli pričajući o edukativnim igrama. Tako je i nastao ovaj tekst u kome ćete prepoznati elemente igre koji su važni za edukaciju, a ko zna, možda vas i motiviše da probate neku edukativnu igru.

Edukativnim igrama bavim se ON/OFF od 2015. kada smo pobedili na Superste takmičenju i ubrzo potom registrovali organizaciju Nauči me. Kad pogledam iza sebe, za tih deset godina i hrpe projekata, za sobom imam četiri edukativne igre! Nikada nisam imao vremena da mnogo pišem o njima, o greškama koje sam pravio, a tek kasnije uvideo, o elegantnijim rešenjima koja sam negde pokupio ili sam osmislio. Žao mi je što nisam više govorio o efektima koje su imale na one koji su ih igrali i koristili kao sredstvo u edukaciji. Tako se namestilo da u leto 2025. stigne poziv od organizacije „Škola za sve“ da održim celodnevni master klas o igrama u obrazovanju. Osećam veliku odgovornost za obrazovanje u Srbiji i nikada ne odbijam da se uključim kad se otvori prilika da radim sa grupom mladih, motivisanih ljudi koji se tek pripremaju da postanu nastavnici i stručni saradnici. Ne pamtim da sam se ikada toliko znojio oko cele pripreme. Zato ću i pokušati da, tom energijom koju sam od njih dobio, ostavim pokoji red o edukativnim igrama i o tome šta ih čini tako moćnim alatom za edukaciju.

Počeli smo sa jednostavnim slajdom sa pet slika. Šta je na ovoj listi zapravo igra?

• Šah
• Fudbal
• VR simulacija
• Kviz „Želite li da postanete milioner?“
• „Igre gladi“

Sve gore navedeno su različite vrste igara! Da, fudbal je sport, ali jeste i igra. Simulacija se ne dešava u realnom svetu, ali to nije daleko od igre na telefonu zbog koje deca ne vide i ne čuju oko sebe. Kviz je takmičenje u znanju i opštoj informisanosti, ali ima u sebi pravila igre. Čak su i borba na život ili smrt u filmu „Igre gladi“, uz sva svoja okrutna pravila, zapravo jedna bizarna distopijska igra. OK, možda ovo pitanje i nije bilo teško, pa su svi pogodili, ali idemo od lakšeg ka izazovnijem.

Kako uopšte da znamo da je nešto igra?

Bez obzira na nivo kompleksnosti, broj igrača, tematiku, narativ ili platformu, sve igre imaju sledeće zajedničke elemente:

1. Cilj ili neke poželjne posledice koje treba dostići,
2. Pravila,
3. Ograničenja,
4. Igrače koji prihvataju igru.

Motivacija za učešće u igri dolazi od poželjnog cilja. Verujte mi, to uopšte ne mora da bude neka materijalna nagrada. Video sam, igrao i dizajnirao modele igara koji su motivisale igrače samo brojem poena kojim su mogli da se pohvale u odeljenju ili čak da pokažu rezultat mami i tati.

Ozbiljne edukativne igre poput Duolinga, motivišu igrače ne samo poenima i podsticanjem igrača na međusobno takmičenje, već i grafičkim rešenjima, zvučnim efektima, dobrim ritmom mikro učenja (istraži: micro learning) i raznovrsnošću mehanika igre. Važno je stvoriti osećaj postignuća ili utisak napredovanja koji pomažu da igrač ostane u igri i ponavlja radnje koje same po sebi nisu mnogo interesantne – ali mu pomažu da nešto uvežba ili nauči.

Nema igre bez jasnih pravila i ograničenja koja definišu tok igre i daju dubinu. Primeri ograničenja nekad su toliko jednostavni da ih ni ne vidimo. Primer? Evo, u igri Ne ljuti se čoveče nijedan igrač ne može da igra više puta zaredom, osim ako na kockici ne dobije šesticu. Dodatni potez i mogućnost da „isteraš“ novog čovečuljka na teren čine da se toj šestici nadamo svaki put kad na nas dođe red da bacimo kocku. Ako ne dobijemo šesticu, posle nas igra sledeći igrač i igra mirno teče dalje. Zamislite kako bi se igrači osećali kada bi neko, recimo, samo dobijao šestice zaredom petnaestak-dvadeset puta.

Međutim, ključni element igre je upravo prihvatanje da se uđe u prostor igre, da se pristane na tu privremenu jednakost svih igrača pred pravilima dok igra traje. Verujte mi, kada sam shvatio koliko je taj element važan shvatio sam da sve u životu može postati igra.

Parafraza Šekspira ovde je ne samo namerna, nego i čini mi se sasvim umesna. U engleskom jeziku, reč za dramski komad je play, to jest igra, a kod nas se kaže da glumci igraju u pozorištu. Nije to slučajno!

Dete istražuje i uči da sledi pravila igre od najranijeg doba. Da, pogledajte ih samo, posebno kada gube u novoj igri. Gledajte ih kako brzo umeju da drugu decu nauče i uvedu u igru. Njihovi mladi životi i međusobni odnosi bukvalno su definisani prema tome koliko je lako i poželjno sa nekim se igrati. U tom čarobnom prostoru igre koji prihvatimo kada u nju uđemo, padaju mnoge maske i vidimo delove sebe kojih nismo ni bili svesni ili smo ih sasvim svesno krili. Primera je mnogo, ali, ako vas zanima, najbolje je da i sami promislite koji su vaši utisci kada pogledate ovaj video.

To je samo igra, zar ne?

TED govor dr Pola Pifa koji je iskoristio Monopol da istražuje kako se ponašaju ljudi koji su „u igri“ postali bogatiji od svojih saigrača. Mnogo možemo da pričamo o različitim igrama na koje smo pristali u društvu u kojem živimo. Jedna koleginica pomenula je da njen sestrić ne voli da se igra s njom jer ga inače u igri svi kao mlađeg puštaju, dok se ona ne igra na taj način. Deca, a zapravo i svi mi volimo da pobeđujemo, ali kada prozremo da smo pobedili zato što nas je neko pustio, s pravom se ljutimo. Zašto? Nije stvar u pravilima – njih niko nije prekršio, bar ih se svi prividno drže. Učinjeno je mnogo veće zlo! Taj koji je puštao dete nije pristao na to da se zapravo igramo i tako se ogrešio o sam čin igre, te je time obesmislio i poraz i pobedu.

Na radionici sam dao sledeći primer: zamislite da je celo obrazovanje jedna igra. Ja sam nastavnik, ja čuvam pravila igre. Pravila su jasna: učite moj predmet, biće test i vaš rezultat nosi adekvatnu nagradu. Svi igramo igru cele godine, svaki učenik daje sve od sebe da pobedi i dobije taj statusni simbol ocene kao nagradu. I onda čujete da sam nekome tu nagradu poklonio jer (umetni bilo koji razlog). To nisi stavio u pravila! To nije fer… I tu prestaje igra i možda počinje realni život?

Ne, tu, baš na tom mestu život se nastavlja, a igra se nastavlja samo sa novim, kontraverznim pravilom koje kaže: U svakoj igri mogu da pobedim i mimo pravila, pa šta! Šta ostaje deci koja u životu moraju da igraju sa takvim saigračima? Ništa više nego da odustanu od toga da se s njim igraju.

Ako su vas ovaj tekst ili tema zainteresovali, pratite i dalje. Javite mi se putem Kontakt stranice (ili me dodajte na Instagramu ili LinkedIn-u), jer ovo je jedna od tema o kojoj uvek volim da razgovaram. Biće mi zadovoljstvo da sa vama podelim edukativne igre na koje sam ponosan.