Šta čini da se „zaigramo“ u edukativnim igrama?

Jedna od mojih guilty pleasure aktivnosti na telefonu je strategija Rise of Kingdoms. Kada uđete u statistike to su sve ogromni brojevi: sedam cifara kaže nivo razvoja kraljevstva, osam cifara u kill-poenima, o komandantima da i ne govorim. Stidljiva brojka od jedva četiri cifre kaže broj dana neprekidnog igranja (!) Sigurno se i vi kao korisnik mobilnog telefona, roditelj ili edukator pitate kao i ja: šta me je motivisalo da budem toliko posvećen igri? Koliko bih reči naučio da sam sa toliko žara igrao edukativnu igru DuoLingo? U dizajniranju edukativnih igara, motivacija je jedan od najvećih izazova, a evo i zašto.

Psiholozi kažu da postoje dve vrste motivacije: unutrašnja i spoljna (istraži: Intrinsic vs. Extrinsic motivation). Motivacija koja dolazi iznutra takva je da nagrada dolazi od same aktivnosti – nešto nas inspiriše, zanima, usrećuje i ispunjava osećajem svrhe. Ona je veoma retka jer se oko nje valja potruditi. Spoljna motivacija je jurcanje za nečim spolja: ili za nagradom ili bežanje od kazne. Takva motivacija je nažalost češća, najviše zbog toga što smo se civilizacijski oko nje najviše potrudili. Sad vi vidite kada ste se i na šta navukli: novac, ocene, pohvala, nagrade, unapređenje ili bežanje od kazne, vike, batina, kritike, neopravdanog izostanka, jednice u školi, petice na fakultetu, gubitka posla… Sad je jasnije zašto sam u prethodnom tekstu napisao: Ceo svet je igra, a svi mi smo samo igrači.

Dosad sam radio na osmišljanju četiri edukativne igre. Dve su bile digitalne, što za mene lično znači da sam morao dobro da se pomučim da vidim ponašanjeg igrača i da snimim svoje greške u razvoju igre. Druge dve su kartične i tu sam imao više sreće da ih kroz brojne iteracije bolje razvijem. Kad jednom shvatiš šta tačno želiš da naučiš ljude, kad postaviš edukativni cilj, izazov koji će proslaviti ili slomiti igru je uvek kako motivisati igrača.

Napraviti dobru igru već je teško samo po sebi. Obična igra mora (samo) da bude zanimljiva i da nam daje osećaj postignuća (istraži: dopamine addiction). Edukativna igra ne sme tu da stane – mora da ima i da ispunjava neki edukativni cilj. HR eksperti sa kojima sam imao prilike da radim takođe brinu o motivaciji zaposlenih kada osmišljaju seminare, team-building događaje i employee branding strategije. Pitam se da li nailaze na iste probleme ili računaju isključivo na spoljnu motivaciju svojih kolega?

Ako pažljivo čitate grafik iznad, primetićete da čak i neki delovi korporativnih edukacija na kojima ste bili često sadrže slične elemente unutrašnje ili spoljašnje motivacije. Koji od ovih sistema najbolje rade na tebi?

Kada kažem kompetencije i iskustvo pomisli na napredak u razvoju veština ili neki izazov na kraju puta. To je osećaj da napreduješ ka cilju uz povratne informacije i priznanja koja te drže na putu. Doslednost je ključ uspeha ovog motivacionog sistema.

Rekao bih da je ovo kod nas retkost, ali svakako tražim reč na srpskom da opišem ovaj sistem. Autonomnost i izbori, tu mislim na smislene i odgovorne odluke, personalizaciju, na proces istraživanja i one „AHA!“ trenutke otkrića. Preciznije rečeno to je ravnopravna uključenost i agency (konkurs za adekvatan prevod ove reči je otvoren!).

Svi smo mi društvena bića, čak i najveći introverti među nama. Kad pročitaš povezanost i prihvaćenost, zamisli najlepšu saradnju u kolektivu, fer takmičenja i priznanje. Pomisli na zajednicu i na saradnike koji pomažu jedni drugima. Ko to ne bi poželeo?

Na reči postignuće i sakupljanje asocijacija treba da bude merljiv sistem napredovanja, puno traganja i zadataka na putu razvoja. Naravno tu su i nagrade i osećaj da nas na kraju čeka osećaj da je priča zaokružena. Od ovoga neke igre prave cele sisteme alternativne ekonomije!

Tu na kraju dođe osećaj da postoji narativ kome pripadamo i u koji smo uronili . Najbolji dizajneri igara su majstori storytelling-a! Jeste li probali neku igru igranja uloga (mogu preporučiti knjigu: Role-Playing Games in Psychotherapy)? Ima nekog zadovoljstva u odvojenost od jave i uronjenosti u priču, atmosferu i estetiku igre, zar ne? E, to je vrhunac motivacije rezervisan za apsolutne eksperte u dizajnu igara!

Istini za volju, često je dovoljno imati osećaj da nešto predvidljivo radite, da se navika i posvećenost pošteno nagrađuju. Nije loše da se stvori i osećaj da imaš rok jer je FoMo (istraži: fear of missing out) sveprisutan. Čuj, čak i osećaj da je nešto sasvim novo, pomalo nepredvidivo može da nas motiviše da se poigramo. Bar da daje osećaj mira koji dolazi od stalnog i predvidljivog ponavljanja poznate radnje da „odmorimo mozak“. Što kažu: radi posô!

Autori edukativnih igara često ne računaju baš mnogo na unutrašnju motivaciju. Teško je verovati u romantičnu priču o ljubavi prema učenju i sticanju znanja kada uložiš toliko vreme i novac u dizajn edukativne igre, a sve statistike te opovrgavaju. Tužno je jer se time, ako mene pitate, samo produbljuje i cementira pogrešno iskustvo učenja zarad spoljne motivacije. Na tome smo izgradili čitav formalni obrazovni sistem i držimo ga istim i dan-danas iako znamo da moramo i možemo bolje. To je priča za drugi put. Da bi nekako rešili (ili brže-bolje izbegli) pitanje motivacije igrača, koriste jednostavne sisteme motivisanja kako bi podstakli igrača da ponavlja, inače nedovoljno zanimljivu radnju.

Duolingo je bar u pogledu motivacije imao na svojoj strani prave majstore! Dao bih ovde samo neke aspekte motivacije u igri koje sam ja primetio. Bilo bi super da mi u komentarima dodaš one koje primaćuješ da rade u ovoj ili u nekoj tvojoj omiljenoj edukativnoj igri. 

• Notifikacije. Rade dan-noć da bi me podsetile da slučajno ne zaboravim da otvorim aplikaciju i poigram se (tj. učim) bar desetak minuta. Primećuješ da ni ikonica na telefonu nije ista kako dan odmiče? Ne možeš da ne primetiš da je poslednji čas da zadržiš „streak“ tog dana.
• Put progresije. Možda najvažniji edukativni deo cele aplikacije! Vodi kroz igru učenja jezika korak po korak sa fenomenalno odmerenim komadićima informacija koje treba da usvojiš (istraži: chunking). Taman kad pomislim da mi je mnogo, staje i vraća me da nove reči uvežbavam sa onima koje sam davno naučio.
• Minimalno vreme (istraži: micro learning) koje se očekuje od igrača da bi napredovao u igri. Ugradili su i dozu prilagođavanja jer unapred možeš da kažeš koliko minuta dnevno planiraš da učiš.  
• Zvučni efekti! Ovo sam zapravo naučio od svoje devojke koja podučava klavir: svaki uspeh slavi se durskom tercom, a svaki promašaj obeležene je molskom tercom. Toliko je psihologije u ovom zvučnom brendiranju da ste sigurno prepoznali ako neko u javnom toaletu malo „prekraćuje vreme“ uz Duolingo. Tu su dali lekciju iz zvučnog brendiranja, ako mene pitate.
• Vizualni efekti su malo novijeg datuma. Sa munjama koje pršte na svakih pet tačnih odgovora u nizu i avatarima koje možeš da napraviš za sebe, po mišljenju mnogih, malo su i preterali, ali načelno, sve što slavi uspeh i daje osećaj pripadnosti zajednici učenika sigurno radi.
• Zajednica učenja možda nije dovoljno razvijena u onom smislu o kome su pisali najznamenitiji teoretičari modernog obrazovanja (toplo preporučujem za čitanje i inspiraciju ovog autora: Paulo Freire). Međutim, činjenica je da me zajednički zadaci sa prijateljima i to što ih vidim na nedeljnoj listi igrača dodatno motiviše. Ako si takmičarski tip, napredak kroz brojne lige može da bude dodatni izazov koji te „radi“ dok se ne zasitiš ili ne stigneš u prvu ligu.

Validne su i zanimljive diskusije koliko zapravo možeš da naučiš novi jezik oslanjajući se na igru Duolingo, ali niko im ne može osporiti da se motivacijom nisu dovoljno pozabavili. Validno je pitanje: koliko je moguće napraviti takav, gejmifikovan i podsticajan sistem u učionici ili bar kod kuće?

Sećaš se onih primera unutrašnje i spoljašnje motivacije sa početka teksta? Niko ne voli da radi, a kamoli uči pod pritiskom straha od kazne. Očekivanje nagrade je tek nešto bolja opcija. Spoljnih nagrada se brzo zasitimo, a kada sasvim nestanu, motivacija potpuno i odjednom presuši. Obrazovanje je zato, ja mislim, proces razvoja koji treba da nas stalno vodi u potrezi za intrinzičkom motivacijom. Timovi u kojima ljudi uče jedni od drugih, stvaraju i dopunjuju se kroz igru, su mesto gde ljudi žele da se dugo zadrže, učestvuju i daju svoj doprinos. Kako da svest o tome prenesemo i na formalno obrazovanje? Kroz igru! Napravili smo jednu BAŠ takvu, pa se nadam da ću je uskoro predstaviti, već u sledećem tekstu na ovom blogu.